Probudila sam se rano, po običaju… iako mi je danas neradni dan. Moja mala kći Merima također se navikla rano ustajati. Sjedila sam u svojoj radnoj sobi obuzeta knjigama i papirima. ‘Mama, šta pišeš?’ ‘Pišem pismo Allahu.”Da li mi dopuštaš da ga pročitam, mama?”Ne, ljubavi moja, ovo je lično pismo koje ne želim da bilo ko čita.’ Merima je izašla tužna iz moje radne sobe, ali je stalno ponavljala to pitanje. Ja sam je redovno odbijala. Proteklo je tako nekoliko sedmica. Pošla sam u njenu sobu, ali mi je prvi put djelovala zbunjeno… Zbog čega je bila zbunjena?’Merima, šta pišeš?’ Još više se zbunila… ‘Ništa, mama’ ““ odgovorila je, ‘ovo su moji lični papiri.’ Š ta je to napisala moja devetogodišnja kći i boji se da ja to vidim!!?
‘Pišem pisma Allahu, kao i ti…’ – odjednom je zastala, a potom me upitala: ‘Da li će se sve obistiniti što pišemo, mama?”Naravno, kćeri moja, Allah uistinu sve zna…’
Nije mi dopustila da pročitam ono što je napisala. Izašla sam iz njene sobe te se uputila prema Rašidu da mu, po običaju, pročitam novine. čitala sam novine ali mi je misao bila s mojom djevojčicom. Rašid je primijetio moju rastresenost… pomislio je da je on razlog tome… pokušao me nagovoriti da angažujemo medicinsku sestru da se brine o njemu… kako bi mi olakšao. Dragi Allahu, nisam željela da to pomisli… Zagrlila sam ga i poljubila u čelo koje se znojilo zbog mene i moje kćeri, Merime. Objasnila sam mu šta je razlog moje brige i rastresenosti. Merima je otišla u školu a kada se vratila zatekla je doktora u kući. Požurila je da vidi svoga nepokretnog oca. Sjela je do njega djetinji ga zadirkujući. Doktor mi je objasnio da je Rašidovo stanje veoma kritično. Zanemarila sam činjenicu da je Merima još uvijek dijete i bez imalo obazrivosti kazala sam joj da je doktor rekao kako srce njenog dragog oca, koji je puno voli, polahko slabi i da neće živjeti duže od tri sedmice. Merima se zaprepastila. Stalno je plakala govoreći: ‘Zašto se sve ovo dešava babi, zašto???’ ‘Moli se za njegovo izlječenje, Merima! Moramo biti hrabre! Ne zaboravi na Allahovu milost i da je On, sve u stanju učiniti. Ti si babina mala i jedina kći.’ Merima je poslušala svoju majku, prikupila hrabrosti i rekla: ‘Moj babo neće umrijeti!’ Merima je svako jutro ljubila svoga babu u obraz. Jednog dana ga je pogledala nježnim i umiljatim pogledom govoreći mu: ‘Kako bih voljela da me jednog dana otpratiš do škole.’ Njenu veliku tugu pokušao je ublažiti riječima: ‘Ako Allah da, doći će dan kada ću te otpratiti, draga moja Merima.’ On je bio potpuno svjestan da neće moći priuštit to zadovoljstvo svojoj kćerkici. Merimu sam otpratila u školu. Kada sam se vratila kući radoznalost me tjerala da pročitam pisma koja je pisala Allahu. Tražila sam ih u njenom stolu ali nisam ništa pronašla. Dugo, dugo sam ih tražila, ali bez rezultata. Gdje ih je ostavila? Da li ih je pocijepala nakon što ih je napisala? Možda su ovdje… Merima je puno voljela tu kutijicu. Tražila ju je od mene dok je nisam ispraznila i dala joj… Allahu dragi, u kutijici je mnogo pisama, i sva su pisana Allahu!
Gospodaru moj… Gospodaru moj… Neka krepa pas našeg komšije Seida, zato što me prepada!!
Gospodaru moj, neka naša maca okoti puno malih mačića… da joj nadomjeste mačiće koji su joj pomrli!!!
Gospodaru moj, neka moj tečić bude uspješan u školi, zato što ga ja puno volim!!!
Gospodaru moj, učini da ruže u našoj kući brzo rastu kako bih svakog dana kidala po jednu ružu za moju učiteljicu!!! Bilo je mnogo pisama. Između ostalog, pisala je:Gospodaru moj, povećaj pamet našoj sluškinji zato što sekira moju majku… Allahu, sve molbe iz pisama su joj bile uslišane: Uginuo je pas našeg komšije prije heftu dana, naša maca se okotila i ima puno mačića, Ahmed je uspješan u školi, ruže su porasle i Merima ih svakodnevno bere za svoju učiteljicu… Allahu, zašto Merima ne moli za izlječenje svoga oca!?? Puno puta sam je poticala na to… Iz misli me prenu zvuk telefonskog zvona. Sluškinja se javila i pozvala me: ‘Gospođo, učiteljica.’ Učiteljica! Š ta se desilo sa Merimom? Da li je nešto uradila? Obavijestila me da je Merima pala sa četvrtog sprata kada je išla u stan svoje učiteljice, koja je toga dana bila odsutna, kako bi joj dala ružu. Nagela se na balkon… ruža je pala… pala je i Merima… Udarac je bio izuzetno snažan. Nismo ga mogli podnijeti ni ja ni Rašid. Od siline tuge njemu se ukočio jezik i od tada on više ne može govoriti. Zašto je umrla Merima? Ne mogu odagnati misli na smrt svoje voljene kćerkice… Svaki dan sam išla do njene škole, kao da je pratim. Sve sam radila što je moja curica voljela. Svaki kutak u kući podsjećao me na nju. Sjećam se njenog smijeha koji je našu kuću ispunjao životom… Prošle su godine od njene smrti, a kao da se to juče desilo. U petak ujutru došla mi je sluškinja, sva uplašena. Rekla mi je kako je čula nekakve zvuke iz Merimine sobe. Allahu, da li je moguće da se Merima vratila??? Ovo je ludilo!!! Ti samo maštaš… Noga nije kročila u tu sobu otkako je umrla Merima. Rašid je bio uporan da trebam ući i vidjeti šta se čulo. Stavila sam ključ u vrata. Moje srce je snažno lupalo… Otvorila sam vrata i, nisam se mogla kontrolisati. Sjela sam i plakala, plakala… Bacila sam se na njen krevet, a on se klimao… Ah, sjetila sam se, stalno mi je govorila da se klima i da škripi kada se pokreće. Zaboravila sam pozvati stolara da ga popravi. Ali, sada nema koristi… Š ta je uzrokovalo zvuk??? Da, to je zbog pada levhe na kojoj je bila napisana Ajetu’l-Kursijja koja je bila okačena da bi je Merima svakodnevno čitala dok je nije naučila napamet. Kada sam podigla levhu kako bih je ponovno postavila na zid pronašla sam papirić koji je Merima okačila na poleđini. Allahu, to je jedno od njenih pisama… Š ta je bilo napisano u tom pismu!?? Zašto ga je Merima stavila iza Ajetu’l-Kursijje??? To je bilo jedno od pisama koje je Merima pisala Allahu… Bilo je napisano: Gospodaru moj! Gospodaru moj! Daj da ja umrem a da moj babo živi!
